Źivot piše romane…

Vratih se tabletu. Ne moram, niko me ne tera. Ali želim. Prvo, kupljen je s ljubavlju. Drugo, izazov je. Treba ga savladati. Naučiti nešto novo. Korak napred. U nečem što volim. A to se, na kraju krajeva, i računa, zar ne ? Ono što volimo, ne ugrožavajući druge, a čemu smo ipak stigli da posvetimo bar deo života.

Pročitah i drugu knjigu u poslednjih 10ak dana. Ovaj put ne “svoju”, već jednu od onih koje nam je ostavila na korišćenje vlasnica apartmana. “Kuća abecede”, autora Jussi Adler – Olsen.

Od istog pisca imam dve (2) knjige – “Ženu u kavezu” i “Poruku u boci”. “Kuću abecede” do sad nisam bila u prilici čitati te mi je odmah “zapala” za oko. Bukvalno s vrata. Na dolasku.

Donji Karin, deo plaźe.

Na plaži završih posljednjih 50ak strana. Ne mogu sada precizno da se setim detalja onih Olsenovih knjiga koje imam ali znam da im je zajedničko to da su obimne, sa detaljno razrađenom radnjom na više uporednih nivoa, da drže pažnju i da ih vredi pročitati.

Naslovna strana “Kuće abecede” u omiljenom kafe baru “Cadena”, plaźa.

Slično je i sa “Kućom abecede”. Dobro i zanimljivo napisana, sa nenadanim obrtima i mnogobrojnim – ah… reakcijama – koje ne očekujemo.

Preporučujem čitanje “Pogovora i zahvale”, teksta na skoro samom kraju knjige gde se “kriju” vrlo zanimljivi podaci koji dosta toga razjašnjavaju. Ali, ostavite ga za kraj. Kao poslasticu.

Inače, radnja se dešava tokom II svetskog rata i dosta godina nakon njega, a prati dva američka pilota, neke visoke nemačke oficire sa kojima su im se sudbine, igrom slučaja, isprepletale, kao i još neke likove koji se neminovno pojavljuju u dešavanjima koja su pažljivo osmišljena što se može zaključiti kako čitanjem knjige tako i pregledom popisa literature koji je vredan pažnje (49 korištenih izvora).

Možda bi najkraći (dozvoljeni) sažetak mogao glasiti: Sve ima svoj početak i kraj. I kad tad svest i savest prorade bez obzira što su okolnosti njihovog sklanjanja u stranu bile opravdane. Jer, put do pakla je često popločan najboljim namerama koje, usput, znaju i nepovratno da se izgube.

Knjiga “Kuća abecede” ima 456 strana, sa dodatkom čak 467. Meki povez, korice u boji, približnih dimenzija 170 x 100 mm (nemam kraj sebe ništa čime bih taĉno izmerila, pa prosuđujem odokativno). Vredi je pročitati.

Tekst i foto: Tatjana MB; 11.08.2019, Karin (hrvatsko primorje).

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene besplatnim aplikacijama Photo & Picture Resize i Add Watermark.

Tekst je napisan na tabletu (Alcatel), direktno u dokumentima na Google Drive – u.

Advertisements

Google, Mars i telepatija

Mrtva sam umorna kao da sam orala i kopala (što bi rekao moj pokojni ćaća), a ne odmarala. Znam, zvučim kao neka bakuta koja tamo nešto drobi dok ima ko zna koliko onih koji bi se rado menjali za ovakav umor. No, šta ću. Treba valjda i takvih kugli zemaljskoj.

Senj (hrvatsko primorje), 31.07.2019.

Juče, na plaži, krenem da čitam knjigu “Marsovac” (Endi Vir). Davno kupljena (2015) pa je i Bog zaboravio (kamoli neću ja), a pošto imam dosta knjiga, razmišljajući pred put šta da ponesem za čitanje, naletih i na nju te je stavih u jednu od (brojnih) putnih torbi (apsolutni sam antitalenat za pakovanje pa ostavljam utisak kao da se selim).

Naveče sedoh u kafić, odoh na internet, kad….u ponudi tekstova sa neta zanimljiv naslov (“Humans will never colonize Mars” by George Dvorsky) dok upravo čitam knjigu u kojoj se radi o Marsu, a pominje se i kolonizacija. Apsolutno nikome nisam pominjala šta čitam, nisam pretraživala internet na tu temu, nisam pisala mejlove, sms poruke odgovarajuće sadržine…ama baš ništa od toga. Zanimljivo. U telepatskoj sam vezi sa google-om, izgleda.

Naslovna strana “Marsovca”, autora Endija Vira.

Inače, knjigu “Marsovac” privodim kraju. Naučna fantastika, vrlo dobro napisana. Ima interesantnih momenata vezanih za geologiju, informacionu tehnologiju, snalaženje “uz pomoć štapa i kanapa”, praktičnih objašnjenja raznih akcija glavnog junaka, duhovitosti.

Knjiga okupira pažnju, radnja je napeta, puna iščekivanja i “vuče” ka zadnjim koricama. Posebno obratite pažnju na biografiju autora jer će vam onda štošta tokom čitanja knjige biti jasnije. U svakom slučaju, knjiga je za preporuku.

Tekst i foto: Tatjana MB.

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene pomoću besplatnih aplikacija Photo & Picture Resizer i Add Watermark.

Sunce

Već par dana pišem tekst na tabletu, ali… nikako završiti (k’o “Rat i mir” da je u pitanju). Okolnosti – razne.

S jedne strane, za ovih nekoliko dana koliko smo u Senju, fizički se ne moźe stići sve što nam je namera (sinoć sam se “komirala” nešto pre 22h, što je par sati ranije nego inače; moj “napaćeni” organizam više nije mogao da izdrži taj ritam, “ritam da te pitam”).

S druge strane, tablet je poklon od pre par meseci. S obzirom na svakodnevicu “punu k’o oko” nisam ga imala kad ljudski proučiti i prilagoditi već, reko’, to ću na odmoru. Jednim udarcem – par desetina muva. Kako da ne. Može al’ za malo. I on traźi određeno vreme da se istraźi i prilagodi potrebama korisnika u skladu sa svojim mogućnostima.

U svakom slučaju, biće on u upotrebi kad tad (računam da će to biti – kad, a ne – tad), a u međuvremenu idem standardno, kao i do sad (pogledati potpise ispod ovog i prethodnih tekstova).

Inače, vreme se “pokvarilo”. Uspeli smo se koliko toliko isplivati ali od sunčanja mrka kapa. Pozitivno je da smo uźivali uz goste iz Brazila i njihov osećaj za ritam i muziku. Na jednom delu plaže imaju svoj performans ali ne namenski već potpuno spontano, svirajuću razne instrumente, rekla bih po sluhu, i prateći jedni druge u melodiji koju neko od njih započne.

Pošto se sve odigrava pored i u jednom od kafića na plaži, verujem da su povećali promet vlasniku kafe bara/restorana (ne znam naziv, izvinjavam se, bila sam okupirana slušanjem i gledanjem). U krajnjoj liniji, i mi smo tu svratili prvenstveno zbog brazilaca i njihove neumorne sklonosti ka muzici i veselju 💕.

U međuvremenu se ispostavilo da malih cicića za “terapiju” ima ni manje ni više nego četiri (4). Sve sam ih “obigrala” onim što sam imala, a što msm da im treba. Ne mogu da učinim čudo jer ne ostajem ovde dovoljno dugo da bih im definitivno rešila zdravstveni problem ali jesu bolje. Značajno bolje. To im povećava šansu da prežive i da se izbore za svoje životne pozicije i pored činjenice da je ničijim źivotinjama na ulici šansa za kvalitetan i dug život – mala.

No, dobro (koliko može biti). Što bi rekla jedna moja, nažalost, pokojna koleginica i prijateljica (Jasminka Budisavljević): “Nisi Sunce pa da možeš ceo svet da ogreješ.” Realno – nisam. Činim što mogu, a nešto je ipak više od ništa. Bilo i biće.

Tekst i foto: Tatjana MB; Senj, 02.08.2019.

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene uz pomoć besplatnih aplikacija Photo & Picture Resizer, Photo Frame i Add Watermark.

Ja to tako…

Draga frendica sa fejsa, P. P (zaista draga, ne upotrebljavam taj izraz štosa radi ukoliko to i ne mislim) podseti me nakon prošlog teksta (https://tatjanamb.wordpress.com/2019/07/30/macchiato-i-tomislav-u-meduzi/) da bih mogla malo da se pruźim u duźinu (tekstom, ne visinom, to već imam), a i da se “razbahatim” fotografijama (nije upotrebila taj izraz, malo karikiram 💕😁). Nisam išla u tom smeru iz par razloga.

Prvo, ima mnogo sveta koji se ni ne seća kada je poslednji put bio na letovanju. A odmor ne bi trebao biti luksuz već mogućnost svakog od nas da malo dođe k sebi i napravi distancu od svakodnevnih obaveza.

Ljudi u Hrvatskoj, znaĉi domaći da “domaćiji” (stavljeno pod navodnike jer ne znam da li je izraz ispravan) ne mogu biti, uglavnom traźe (ako uopšte traźe) smeštaj na tri…pet ..sedam dana u rođenoj zemlji. Bar je moj utisak takav. Ne bih da ulazim u detaljisanje zašto je to tako (ko iole prati situaciju ponuda/potraźnja, znaće na šta mislim).

Usled svega toga smatram da i moji prikazi letovanja treba da imaju jednu ugodnu (nenapadnu) notu jer to što su okolnosti takve te sam uspela otići na godišnji odmor ne daje mi za pravo da ikome stajem na źulj. Da se ponašam kao da je moje letovanje centar sveta i nešto posebno, a samo sam jedna od običnih žena koja nešto (ima sreće pa) ima, dok neke druge stvari – nema. Kao i svako od nas. Źivot nas nečim počasti, a s druge strane nam nešto drugo zakine. Dopalo nam se ili ne, tako stoje stvari.

Naravno, P. P. uopšte nije mislila ništa loše svojim predlogom (naprotiv 💕) ali sam prosto osetila potrebu da objasnim po nešto.

Pogled sa škvera, jedne od plaža u Senju (hrvatsko primorje).

Drugo, ovaj put sam htela prvenstveno da se fokusiram na neke momente kojima obiĉno posvetimo manje pažnje – prateće okolnosti koje, uz more, sunce, plaźu i td, i td takođe ĉine odmor i uźitak. A moźda nekome ko dođe u ove krajeve (trenutno je u pitanju Senj, hrvatsko primorje), pri odabiru mesta za popiti kafu, nešto pojesti… budu značili utisci nekog ko voli i pojest i popit (ah…nije da se ne vidi 🙄😁).

Tekst i foto: Tatjana MB; Senj, 31.07.2019.

Fotografije su napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene uz pomoć besplatnih aplikacija Photo & Picture resizer i Add Watermark.

Macchiato i Tomislav u Meduzi

Da smo u Senj stigli par dana ranije, zatekli bismo loše vreme (eto, možda je zato bila korisna moja nemogućnost da se ranije spremim za put – red je da vadim fleke za samu sebe). Ovako, imamo divan dan – sunčan, more (za senjske uslove gde se zna šta je red kada je “toplota” mora u pitanju) sasvim ugodno.

Obavezno korišćenje kreme za sunčanje sa faktorom 50 (za koju nijansu sam fulala onu čuvenu “bela kao sir”), a kad je već postalo pretoplo i glava počela da klima bežeći ka carstvu snova, pokupila sam osnovne “prnje” (a to vam je nečija putna torba, da se ne lažemo) te odosmo u kavanu disko klub – Meduza.

Za početak veliki macchiato, a zatim Tomislav, crno pivo. Prvo ovogodišnje piće u Meduzi i prva piva Tomislav ovog leta. A usluźila nas je ljubazna, lepa cura divnog osmeha sa još lepšim imenom – Dora.

A sad ono posebno: zaposleni, kao i gosti i posetioci plaže vrlo su prijateljski nastrojeni ka macama kojih ima dosta u neposrednoj okolini. Jednog malog žutaća, ne starijeg od mesec i po, tretirala sam odgovarajućim kapima jer maleni ima jaku infekciju oba oka, a sve sam ih nahranila (moja “damska” torba krije razna čuda pa i hranu/osnovne lekove za ciciće). Nekome puni stomačići, a nekome srce.

I još nešto: osoblje Meduze je vrlo uslužno, brzo i trude se da gostu boravak kod njih bude ugodan. Zaslužuju pohvalu. A nije nebitno i to da im je toalet pristojno čist i sasvim ok za upotrebu.

Tekst i foto: Tatjana MB; Senj, 30.07.2019.

Fotografije su napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene uz pomoć besplatnih aplikacija: Photo Frame (kolaź) i Add Watermark (vodeni źig na kolažima).

Leto, more, sećanja….

Prvo veče. I prvo piće popijeno u Senju. Kod “Tome” na PoTOku. Vodka. Dragom Braci za dušu. Kafe bar vode dva brata, Tomo i Neven. Odlični❤️. Da nisu zar bismo dolazili svakog leta ?

Nisam neki stručnjak za pića ali sam zaključila da je vodka pitka i ukusna. Pohvalila izbor vlasnika kafića i dobila povratnu informaciju. Proizvođaĉ – Ma*aska.

Pre toga smo se pozdravili sa uvek ljubaznim vlasnikom suvenirnice blizu apartmana u kojem odsedamo. Proćaskali kratko ali srdačno.

U okolini, promene. I ovde je u međuvremenu nastalo nešto što asocira na beogradski Cvetni trg. Trend izgleda.

Posle votke, zna se. Velebitska piva. Ona prava.

Tekst & foto: Tatjana MB; Senj, 29.07.2019.

Fotografije napravljene Nokia 3 telefonom. Kolaž slika urađen uz pomoć Photo Frame aplikacije. Za vodeni žig zaslužna je aplikacije Add Watermark. Obe navedene aplikacije su besplatne.

Uspomene

Na samom početku, želela bih da se izvinim što u zadnjih par nedelja tekstovi
nisu objavljivani onim danima koje sam ranije naznačila (pon/uto i četv/pet). U
pitanju su zdravstveni razlozi, a pošto upravo završavam sa problemom koji je
bio aktuelan u pomenutom periodu, trebalo bi da se vratim uobičajenom ritmu
rada. Uzeću još samo malo slobode da u narednim nedeljama poradim na
istraživanju dana koji mi se čine najzgodnijima za objavljivanje (zbog uklapanja sa
ostalim obavezama), ali će se i dalje, svakako, raditi o dva termina nedeljno za
objavu novih tekstova.

O čemu ću pisati danas ? Dvoumila sam se između nekoliko ideja (moram ih negde
zapisati jer relativno lako i iznenada naviru, ali se i brzo zagube u moru ostalih
dešavanja), a odlučih se za temu o uspomenama.

Sećam se kako nekada nisam mogla da razumem majčinu potrebu čuvanja raznih
stvari, od malih i malo većih figurica, preko kompleta sudova i escajga do
neotvorenih flaša pića dobijenih za određene prilike, a starih i po par decenija. To
nerazumevanje je najviše išlo ruku pod ruku sa nepraktičnošću prilikom čišćenja i
sređivanja stana. Dok sve ispomeraš, detaljno obrišeš, vratiš gde je već majka
odredila da mu je mesto….prođe večnost. Pa i više (u onim godinama). A onda
sam, u nekom momentu, u moru drugih sličnosti uočila da počinjem da shvatam to
prikupljanje i stvaranje privatnih kolekcija raznih zanimljivih stvari – počinju da
nas vezuju za neka draga bića, događaje, ljude kojih više nema ili su rasuti po
svetu kao perle nehotično pokidane ogrlice. (Verovatno da ovde postoji još par
bitnih momenata – vraćanje hobijima koje smo imali u detinjstvu kao i posao
kojim se bavim, a vezan je za prikupljanje i obradu određenog tipa materijala
odnosno zbirke).

Kafa uz slatkiše i uspomene.

Šta me je uopšte navelo na današnje razmišljanje ? Popodnevno uživanje u kafi i
slatkišima. Kafa je servirana u šolji koju je kupio suprug pre, recimo, 5 – 6 godina.
Namena šolje je za čaj ali je koristim u zavisnosti od trenutne potrebe. Kašičica je
deo escajga starog jedno 30ak godina, a tanjirić je deo kompleta šoljica za čaj i ima
oko 35 – 40 godina iza sebe (obe stvari su pripadale svekrvi). Kolači su kupljeni u poslastičarnici, čokolada je mlečna sa mrvljenim keksima (slatkiši su takođe suprugova zasluga, zajedno sa kilogramima koji se talože 😳 ❤ 😀 ), a sve navedeno (osim salceta oko struka) nalazi se na lanenoj krpi za sudove, danas prvi put korišćenoj, a dobijenoj na poklon od majke koja je istu kupila ’79 – ’80 godine prošlog veka.

Prijali su i kafa i slatkiši, a sve je dobilo posebnu notu jer je svaki detalj na
fotografiji jedna lepa uspomena.

Beograd, 18 – 19.03.2019.

Tekst i fotografija: Tatjana MB