Krila

Igor Svilokos (kako neobično prezime), dao nam je ovomesečni zadatak na temu “Ukras koji nedostaje na jelci, ali je u srcu”. Tema je lepa, možda se može reći da zvuči jednostavno, a nije uopšte. Još uvek nisam sigurna da ću napisano i objaviti jer nema ni teoretske šanse da ispunim zadatak na zamišljeni način – “Nije tekst o tuzi, već o osećaju da je taj neko sa vama čak i za praznike. Dakle, pišite o lepim uspomenama na neke prošle Nove godine i Božiće koje ste proveli sa dragim ljudima.” /Upravo iznova i iznova puštam novu pesmu Bože Vreće – “Krila” i teško je ne zaplakati kada se spoji njegova pesma, divne reči koje je ostavio ispod svog videa i ova tema/.

O kojoj euforiji da pričamo ? O onoj gde nam Trg izgleda kao deo cirkuske šatre ? O petardama koje će praštati na sve strane da se ulicom neće moći proći ? O zadovoljstvu jurnjave po tržnim centrima gde se, najednom, održavaju sve bitnije manifestacije ? Ne što nemamo gde, nego što smo deo globalnog potrošačkog društva pa gde slaviti, provoditi se, širiti…nego po tržnim centrima. Poenta je proslaviti u miru, zadovoljstvu, sreći… ili puniti džepove onima kojima već ispada iz istih ? I ? Imam manjak vijuga pa to ne shvatam već sam u zanosu sećanja, uspomena i osećanja ? Liči li to na mene ? Teško.

A ko mi sve nedostaje ? Kada bih krenula da nabrajam, ne bi to baš krenulo gde treba. Boli i samo razmišljanje, a kamoli još da to pretočim u reči. I mrtvi i živi su utkani u taj milje. I oni kojih više nema i oni koji su otišli trbuhom za kruhom ili se udaljili iz nekog razloga, a ostavili puste nade na svom parčetu zemlje da bi im, “bilo bolje” u nekoj tuđoj prašini.

Mnogi mi nedostaju. I nedostajaće dok sam živa i dok me pamet služi. Život. Valjda tako i treba da bude. U to ime nazdravljam virtuelnom čašicom orahovače koju samo jedna osoba ume da napravi tako da je popijem s merakom. Volim te, dušo moja, kao i sve one koje bih sada rado gledala, a ne mogu. Iako i ta ljubav ima svojih prepona, skokova u dalj i u vis, nema ni lepšeg ni boljeg ni jačeg od nje. Nazdravljam svima onima kojima ćemo se i mi pridružiti kada za to dođe vreme, kao i onima koji su rasuti po svetu. Kao biseri. Ali bez sjaja i bez vida i pored zdravih očiju.

Širim krila i odoh negde u noć posutu zvezdama i oblacima, išaranu srećom i tugom jer jedno s drugim pod ruku ide. Sretno nam svima svakoga dana u godini, ma koji to dan bio. Jer svaki je jedinstven, neponovljiv i ne vraća se. 

Živeli !

Suštinski, numera je slučajno doprla do ušiju prilikom pisanja teksta i nije misaono vezana za njega. Ali je sve vreme ostala uz mene jer mislim da valja ❤ .

Tekst: Tatjana Milić Babić

Beograd, petak, 20.12.2019. godine (16:15 – 17h)

Video: YouTube

Źivot piše romane…

Vratih se tabletu. Ne moram, niko me ne tera. Ali želim. Prvo, kupljen je s ljubavlju. Drugo, izazov je. Treba ga savladati. Naučiti nešto novo. Korak napred. U nečem što volim. A to se, na kraju krajeva, i računa, zar ne ? Ono što volimo, ne ugrožavajući druge, a čemu smo ipak stigli da posvetimo bar deo života.

Pročitah i drugu knjigu u poslednjih 10ak dana. Ovaj put ne “svoju”, već jednu od onih koje nam je ostavila na korišćenje vlasnica apartmana. “Kuća abecede”, autora Jussi Adler – Olsen.

Od istog pisca imam dve (2) knjige – “Ženu u kavezu” i “Poruku u boci”. “Kuću abecede” do sad nisam bila u prilici čitati te mi je odmah “zapala” za oko. Bukvalno s vrata. Na dolasku.

Donji Karin, deo plaźe.

Na plaži završih posljednjih 50ak strana. Ne mogu sada precizno da se setim detalja onih Olsenovih knjiga koje imam ali znam da im je zajedničko to da su obimne, sa detaljno razrađenom radnjom na više uporednih nivoa, da drže pažnju i da ih vredi pročitati.

Naslovna strana “Kuće abecede” u omiljenom kafe baru “Cadena”, plaźa.

Slično je i sa “Kućom abecede”. Dobro i zanimljivo napisana, sa nenadanim obrtima i mnogobrojnim – ah… reakcijama – koje ne očekujemo.

Preporučujem čitanje “Pogovora i zahvale”, teksta na skoro samom kraju knjige gde se “kriju” vrlo zanimljivi podaci koji dosta toga razjašnjavaju. Ali, ostavite ga za kraj. Kao poslasticu.

Inače, radnja se dešava tokom II svetskog rata i dosta godina nakon njega, a prati dva američka pilota, neke visoke nemačke oficire sa kojima su im se sudbine, igrom slučaja, isprepletale, kao i još neke likove koji se neminovno pojavljuju u dešavanjima koja su pažljivo osmišljena što se može zaključiti kako čitanjem knjige tako i pregledom popisa literature koji je vredan pažnje (49 korištenih izvora).

Možda bi najkraći (dozvoljeni) sažetak mogao glasiti: Sve ima svoj početak i kraj. I kad tad svest i savest prorade bez obzira što su okolnosti njihovog sklanjanja u stranu bile opravdane. Jer, put do pakla je često popločan najboljim namerama koje, usput, znaju i nepovratno da se izgube.

Knjiga “Kuća abecede” ima 456 strana, sa dodatkom čak 467. Meki povez, korice u boji, približnih dimenzija 170 x 100 mm (nemam kraj sebe ništa čime bih taĉno izmerila, pa prosuđujem odokativno). Vredi je pročitati.

Tekst i foto: Tatjana MB; 11.08.2019, Karin (hrvatsko primorje).

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene besplatnim aplikacijama Photo & Picture Resize i Add Watermark.

Tekst je napisan na tabletu (Alcatel), direktno u dokumentima na Google Drive – u.

Google, Mars i telepatija

Mrtva sam umorna kao da sam orala i kopala (što bi rekao moj pokojni ćaća), a ne odmarala. Znam, zvučim kao neka bakuta koja tamo nešto drobi dok ima ko zna koliko onih koji bi se rado menjali za ovakav umor. No, šta ću. Treba valjda i takvih kugli zemaljskoj.

Senj (hrvatsko primorje), 31.07.2019.

Juče, na plaži, krenem da čitam knjigu “Marsovac” (Endi Vir). Davno kupljena (2015) pa je i Bog zaboravio (kamoli neću ja), a pošto imam dosta knjiga, razmišljajući pred put šta da ponesem za čitanje, naletih i na nju te je stavih u jednu od (brojnih) putnih torbi (apsolutni sam antitalenat za pakovanje pa ostavljam utisak kao da se selim).

Naveče sedoh u kafić, odoh na internet, kad….u ponudi tekstova sa neta zanimljiv naslov (“Humans will never colonize Mars” by George Dvorsky) dok upravo čitam knjigu u kojoj se radi o Marsu, a pominje se i kolonizacija. Apsolutno nikome nisam pominjala šta čitam, nisam pretraživala internet na tu temu, nisam pisala mejlove, sms poruke odgovarajuće sadržine…ama baš ništa od toga. Zanimljivo. U telepatskoj sam vezi sa google-om, izgleda.

Naslovna strana “Marsovca”, autora Endija Vira.

Inače, knjigu “Marsovac” privodim kraju. Naučna fantastika, vrlo dobro napisana. Ima interesantnih momenata vezanih za geologiju, informacionu tehnologiju, snalaženje “uz pomoć štapa i kanapa”, praktičnih objašnjenja raznih akcija glavnog junaka, duhovitosti.

Knjiga okupira pažnju, radnja je napeta, puna iščekivanja i “vuče” ka zadnjim koricama. Posebno obratite pažnju na biografiju autora jer će vam onda štošta tokom čitanja knjige biti jasnije. U svakom slučaju, knjiga je za preporuku.

Tekst i foto: Tatjana MB.

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene pomoću besplatnih aplikacija Photo & Picture Resizer i Add Watermark.

Sunce

Već par dana pišem tekst na tabletu, ali… nikako završiti (k’o “Rat i mir” da je u pitanju). Okolnosti – razne.

S jedne strane, za ovih nekoliko dana koliko smo u Senju, fizički se ne moźe stići sve što nam je namera (sinoć sam se “komirala” nešto pre 22h, što je par sati ranije nego inače; moj “napaćeni” organizam više nije mogao da izdrži taj ritam, “ritam da te pitam”).

S druge strane, tablet je poklon od pre par meseci. S obzirom na svakodnevicu “punu k’o oko” nisam ga imala kad ljudski proučiti i prilagoditi već, reko’, to ću na odmoru. Jednim udarcem – par desetina muva. Kako da ne. Može al’ za malo. I on traźi određeno vreme da se istraźi i prilagodi potrebama korisnika u skladu sa svojim mogućnostima.

U svakom slučaju, biće on u upotrebi kad tad (računam da će to biti – kad, a ne – tad), a u međuvremenu idem standardno, kao i do sad (pogledati potpise ispod ovog i prethodnih tekstova).

Inače, vreme se “pokvarilo”. Uspeli smo se koliko toliko isplivati ali od sunčanja mrka kapa. Pozitivno je da smo uźivali uz goste iz Brazila i njihov osećaj za ritam i muziku. Na jednom delu plaže imaju svoj performans ali ne namenski već potpuno spontano, svirajuću razne instrumente, rekla bih po sluhu, i prateći jedni druge u melodiji koju neko od njih započne.

Pošto se sve odigrava pored i u jednom od kafića na plaži, verujem da su povećali promet vlasniku kafe bara/restorana (ne znam naziv, izvinjavam se, bila sam okupirana slušanjem i gledanjem). U krajnjoj liniji, i mi smo tu svratili prvenstveno zbog brazilaca i njihove neumorne sklonosti ka muzici i veselju 💕.

U međuvremenu se ispostavilo da malih cicića za “terapiju” ima ni manje ni više nego četiri (4). Sve sam ih “obigrala” onim što sam imala, a što msm da im treba. Ne mogu da učinim čudo jer ne ostajem ovde dovoljno dugo da bih im definitivno rešila zdravstveni problem ali jesu bolje. Značajno bolje. To im povećava šansu da prežive i da se izbore za svoje životne pozicije i pored činjenice da je ničijim źivotinjama na ulici šansa za kvalitetan i dug život – mala.

No, dobro (koliko može biti). Što bi rekla jedna moja, nažalost, pokojna koleginica i prijateljica (Jasminka Budisavljević): “Nisi Sunce pa da možeš ceo svet da ogreješ.” Realno – nisam. Činim što mogu, a nešto je ipak više od ništa. Bilo i biće.

Tekst i foto: Tatjana MB; Senj, 02.08.2019.

Fotografije napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene uz pomoć besplatnih aplikacija Photo & Picture Resizer, Photo Frame i Add Watermark.

Ja to tako…

Draga frendica sa fejsa, P. P (zaista draga, ne upotrebljavam taj izraz štosa radi ukoliko to i ne mislim) podseti me nakon prošlog teksta (https://tatjanamb.wordpress.com/2019/07/30/macchiato-i-tomislav-u-meduzi/) da bih mogla malo da se pruźim u duźinu (tekstom, ne visinom, to već imam), a i da se “razbahatim” fotografijama (nije upotrebila taj izraz, malo karikiram 💕😁). Nisam išla u tom smeru iz par razloga.

Prvo, ima mnogo sveta koji se ni ne seća kada je poslednji put bio na letovanju. A odmor ne bi trebao biti luksuz već mogućnost svakog od nas da malo dođe k sebi i napravi distancu od svakodnevnih obaveza.

Ljudi u Hrvatskoj, znaĉi domaći da “domaćiji” (stavljeno pod navodnike jer ne znam da li je izraz ispravan) ne mogu biti, uglavnom traźe (ako uopšte traźe) smeštaj na tri…pet ..sedam dana u rođenoj zemlji. Bar je moj utisak takav. Ne bih da ulazim u detaljisanje zašto je to tako (ko iole prati situaciju ponuda/potraźnja, znaće na šta mislim).

Usled svega toga smatram da i moji prikazi letovanja treba da imaju jednu ugodnu (nenapadnu) notu jer to što su okolnosti takve te sam uspela otići na godišnji odmor ne daje mi za pravo da ikome stajem na źulj. Da se ponašam kao da je moje letovanje centar sveta i nešto posebno, a samo sam jedna od običnih žena koja nešto (ima sreće pa) ima, dok neke druge stvari – nema. Kao i svako od nas. Źivot nas nečim počasti, a s druge strane nam nešto drugo zakine. Dopalo nam se ili ne, tako stoje stvari.

Naravno, P. P. uopšte nije mislila ništa loše svojim predlogom (naprotiv 💕) ali sam prosto osetila potrebu da objasnim po nešto.

Pogled sa škvera, jedne od plaža u Senju (hrvatsko primorje).

Drugo, ovaj put sam htela prvenstveno da se fokusiram na neke momente kojima obiĉno posvetimo manje pažnje – prateće okolnosti koje, uz more, sunce, plaźu i td, i td takođe ĉine odmor i uźitak. A moźda nekome ko dođe u ove krajeve (trenutno je u pitanju Senj, hrvatsko primorje), pri odabiru mesta za popiti kafu, nešto pojesti… budu značili utisci nekog ko voli i pojest i popit (ah…nije da se ne vidi 🙄😁).

Tekst i foto: Tatjana MB; Senj, 31.07.2019.

Fotografije su napravljene mobilnim telefonom (Nokia 3), a obrađene uz pomoć besplatnih aplikacija Photo & Picture resizer i Add Watermark.