Uspomene

Na samom početku, želela bih da se izvinim što u zadnjih par nedelja tekstovi
nisu objavljivani onim danima koje sam ranije naznačila (pon/uto i četv/pet). U
pitanju su zdravstveni razlozi, a pošto upravo završavam sa problemom koji je
bio aktuelan u pomenutom periodu, trebalo bi da se vratim uobičajenom ritmu
rada. Uzeću još samo malo slobode da u narednim nedeljama poradim na
istraživanju dana koji mi se čine najzgodnijima za objavljivanje (zbog uklapanja sa
ostalim obavezama), ali će se i dalje, svakako, raditi o dva termina nedeljno za
objavu novih tekstova.

O čemu ću pisati danas ? Dvoumila sam se između nekoliko ideja (moram ih negde
zapisati jer relativno lako i iznenada naviru, ali se i brzo zagube u moru ostalih
dešavanja), a odlučih se za temu o uspomenama.

Sećam se kako nekada nisam mogla da razumem majčinu potrebu čuvanja raznih
stvari, od malih i malo većih figurica, preko kompleta sudova i escajga do
neotvorenih flaša pića dobijenih za određene prilike, a starih i po par decenija. To
nerazumevanje je najviše išlo ruku pod ruku sa nepraktičnošću prilikom čišćenja i
sređivanja stana. Dok sve ispomeraš, detaljno obrišeš, vratiš gde je već majka
odredila da mu je mesto….prođe večnost. Pa i više (u onim godinama). A onda
sam, u nekom momentu, u moru drugih sličnosti uočila da počinjem da shvatam to
prikupljanje i stvaranje privatnih kolekcija raznih zanimljivih stvari – počinju da
nas vezuju za neka draga bića, događaje, ljude kojih više nema ili su rasuti po
svetu kao perle nehotično pokidane ogrlice. (Verovatno da ovde postoji još par
bitnih momenata – vraćanje hobijima koje smo imali u detinjstvu kao i posao
kojim se bavim, a vezan je za prikupljanje i obradu određenog tipa materijala
odnosno zbirke).

Kafa uz slatkiše i uspomene.

Šta me je uopšte navelo na današnje razmišljanje ? Popodnevno uživanje u kafi i
slatkišima. Kafa je servirana u šolji koju je kupio suprug pre, recimo, 5 – 6 godina.
Namena šolje je za čaj ali je koristim u zavisnosti od trenutne potrebe. Kašičica je
deo escajga starog jedno 30ak godina, a tanjirić je deo kompleta šoljica za čaj i ima
oko 35 – 40 godina iza sebe (obe stvari su pripadale svekrvi). Kolači su kupljeni u poslastičarnici, čokolada je mlečna sa mrvljenim keksima (slatkiši su takođe suprugova zasluga, zajedno sa kilogramima koji se talože 😳 ❤ 😀 ), a sve navedeno (osim salceta oko struka) nalazi se na lanenoj krpi za sudove, danas prvi put korišćenoj, a dobijenoj na poklon od majke koja je istu kupila ’79 – ’80 godine prošlog veka.

Prijali su i kafa i slatkiši, a sve je dobilo posebnu notu jer je svaki detalj na
fotografiji jedna lepa uspomena.

Beograd, 18 – 19.03.2019.

Tekst i fotografija: Tatjana MB

Advertisements

Zanimljivo za izbegavanje

Više puta se desilo da naiđem na neki zanimljiv video/tekst od kojeg odustanem posle nekog vremena gledanja ili čitanja. Zašto ? Tema (meni) zanimljiva, kratak opis ili naslov video klipa zvuči vrlo interesantno ali, kada krenem da gledam, nailazi odbojnost.

Preuzeto sa: https://wallpaperaccess.com

Motiv za ovaj tekst je jedan post na fejsu, praćen videom. Neću ga konkretno navoditi (mislim da nema potrebe jer ima još mnogo sličnih, a i ne plaćaju me za reklamu). Video se odnosio na životinje (pse konkretno). Pošto mislim da ne ide da komentarišem objave ukoliko ih nisam pročitala/odgledala, uredno sam to uradila ali… jedva.

Prvi utisak je bio zanimljiv, inače ne bih ni počinjala da gledam, a onda se doživljaj pretvorilo u jedno gnjavljenje, davljenje, d’izvinete tupljenje, a povremeno je zvučalo nerazumljivo, nepovezano, nategnuto…kao da se priča namerno razvlači. Ne zato što govornik zaista ima nešto važno da kaže već kao da treba da ispuni neku normu – minutažu, za koju je, pretpostavljam, plaćen (inaće je nudio uslugu, čini mi se, radionice za određenu novčanu nadoknadu).

Nešto što je moglo lepo, jasno, glasno, konkretno i zanimljivo da se objasni, umesto da stane u 10ak minuta, na primer, rasteglo se na 20 – 30 minuta i pretvorilo u torturu. Znači…. Killing me softly… /Jedino što ova muzička numera zvuči odlično za razliku od videa na koji mislim./

Nekoliko dana pre toga, zainteresovao me je video o nekom senzacionalnom i brzom načinu za otklanjanje bola u donjem delu leđa. Počela sam da gledam, pokušavala da stignem do poente jedno 5 – 10 minuta i – opet odustala. Vrtila se jedna te ista priča samo ispričana u varijantama različite dužine, rastezana i skupljana kao oni federi koje je nekada moj otac koristio za vežbanje gornjeg dela tela. Kakva crno poentiranje…. Shvatila sam da ću pre „lipsati k’o magare do zelene trave“ nego stići do te najavljene fantazije od vežbe (bar sam ja zaključila da je vežbanje u pitanju).

Preuzeto sa: https://static.kupindoslike.com

U sličnu skupinu stavila bih i neke zanimljive testove, na pr proveru koeficijenta ineligencije. Na listi bude po par desetina ne baš jednostavnih zadataka, meri se vreme utrošeno za njihovo rešavanje i kada sve završimo – sledi poruka: da biste dobili podatak o koeficijentu na Vašu mejl adresu, prvo pošaljite sms na taj i taj broj, a cena sms – a je tolika i tolika. I nije zanemarljiva.

Život je, nažalost, tako koncipiran da se bez određene količine novca teško može iole pristojno živeti, ali se, možda, i previše toga svelo na materijalni momenat. Srećom, još uvek ima i ponuda u raznim oblastima koji su (uslovno rečeno) besplatne ili pristupačnih cena.

Bgd, 06.03.2019.

Tekst: Tatjana MB

Čovek – noćni leptir

Više puta sam gledala film. Dešavalo se da se tako „namesti“ da ga repriziraju dva dana za redom. Uglavnom ne propuštam ponavljanja (svaki put se zapazi još po neki detalj) iako to možda i nije pohvalno za tv stanicu koja često i u kratkom periodu ponavlja iste filmove (možda je razlog nemaštovitost, nezainteresovanost, manjak istraživačkog duha.. puštanje filmova unapred zacrtanim redom kao što neke radio stanice znaju svakodnevno da puštaju istu muziku i istim redosledom kao prethodnog dana i sl).

U pitanju je američki film „Motmanovo proročanstvo“ (Mothman Prophecies) iz 2002. godine. Glavni likovi ovog, kako ga označavaju, SF / triler / psihološkog horora su Ričard Gir (glumi Džona Klajna), zatim Lora Lini (Koni Mils), Vil Paton (Gordon Smolvud), Alan Bejts (Aleksander Lik), Debra Mesing (Meri Klajn) i mnogi drugi.

Početak kraja

Sretan bračni par (Džon i Meri) nakon izbora kuće iz snova i sklapanja ugovora, doživljava saobraćajnu nesreću kada na auto naleti mistično crno biće nalik velikom, crnom leptiru. Meri je bila za volanom u momentu udesa i samo je ona videla šta se zaista desilo. Taj momenat postaje presudan i početak je kraja idile koju je ovaj par do tada živeo. Meri nakon nesreće počinje redovno da viđa i crta zastrašujuće krilato biće i instinktivno oseća da joj se život bliži kraju.

Deža vi

Nakon ženine smrti, Džon, inače novinar Vašingtonskog lista, kasno jedne noći kreće na poslovni sastanak i, ni sam ne znajući kako, dospeva u Zapadnu Virdžiniju (mesto Point Pleznt) koje se nalazi u potpuno suprotnom smeru od onog kojim je pošao. Put od preko 600 km, Džon je prešao za oko sat i po (oko pet puta brže od očekivanog vremena trajanja vožnje), ne znajući kako je to učinio, kada, zašto…. U sred nedođije i u gluvo doba noći kvari mu se auto i on odlazi do najbliže kuće, na vrata jednog od meštana Point Pleznta, moleći za uslugu korišćenja telefona. Ispostavlja se da ga čovek na čija vrata je pokucao (Gordon Smolvud) dočekuje već treću noć za redom, slušajući isto obrazloženje i molbu. Od tog trenutka Džon pokušava da (raz)otkrije misteriju koja je u njegovom životu počela saobraćajnom nesrećom i smrću njegove supruge.

Inspiracija

Prema nađenim podacima, film je inspirisan istinitim događajima, a rađen je prema knjizi Džona Kila i njegovim istraživanjima o urbanoj legendi bića pod nazivom Motman, koje različito definišu (čovek – noćni leptir, čovek – moljac, polu čovek polu ptica i sl) ali ga crtaju na sličan način – kao crno biće pomalo nejasnih kontura, sa krilima, visoko preko dva metra, užarenih crvenih očiju.

Ilustracija bazirana na opisima većine svedoka (preuzeto sa: https://sr.wikipedia.org)

Odabrani

U filmu ovo biće sebe predstavlja imenom Indred Kold. Njegov glas ima frekvenciju daleko višu od ljudskog, može da uzima oblik i glas koji želi (u zavisnosti od očekivanja osobe sa kojom komunicira), predviđa mesta nesreće i tačan br poginulih. Ne prikazuje se niti javlja svima već samo odabranima – senzibilnijima od ostalih na svet izvan poznatih dimenzija i onima koji su preživeli neku veliku tragediju.

U jednom delu filma Indred Kold se telefonom javlja Džonu u hotelsku sobu i tačno odgovara na pitanja kojima ovaj pokušava da ga proveri – gde je sakrio sat (u cipelu, pa ispod kreveta), šta drži u ruci (grožđanu mast za usne) i kako glasi treći red na 51 strani knjige (mislim da je u pitanju bila Biblija) koju je Džon otvorio. U tom trenutku sam otvorila najbližu knjigu, okrenula 51 str i pročitala treći red koji je glasio: „…to će u meni svakako rasti i…“

Zanimljivosti

Film ima zanimljive citate. Parafraziraću. (1)„U jednom momentu svemir uperi prst u sretan par i kaže da hoće baš njih.“ (Džon objašnjava prijatelju trenutak kada je počeo sunovrat njegovog bračnog života). (2) Džon razgovara sa Aleksandrom Likom, čovekom koji se bavio proučavanjem ovih mističnih bića i pita se naglas šta hoće od njega, zašto mu ne kažu šta žele. Aleksander odgovara: „Neke stvari nam nisu dozvoljene da ih znamo.“ (3) Aleksnder objašnjava da se ne radi o Bogu, već o bićima na višoj poziciji sa koje bolje mogu da sagledavaju stvari. To upoređuje sa peraćem prozora na neboderu i pogledom na saobraćajnu nesreću u okolini. Perač na vrhu zgrade će imati daleko bolji pregled situacije na zemlji od njih dvojice….i td, i td.

Svima koji vole da gledaju filmove na granici mogućeg i nemogućeg, a mislim da je većina filmova rađena na osnovu nečeg vrlo realnog, preporučujem da pogledaju i „Motmanovo proročanstvo“ (ukoliko već nisu). Radnja drži pažnju, napeta je, mistična i tera na razmišljanje – postoji li nešto izvan realnosti koju poznajemo ?

Bgd, 02 – 03.02. 2019.

Tekst: Tatjana MB

Jedan sasvim običan dan

Jutros slušam na radiju o nekoj naučnoj studiji koju je radio (kažu) poznati naučnik (zaboravih ime), a u studiji su učestvovali školarci. Tema – rano ustajanje i rezultati (ocene) u školi. Utvrđeno je da se situacija znatno popravila kada je početak nastave pomeren za 10h ujutru i da se slično dešava i sa nama odraslima. Zaključak je bio da bi najbolje bilo da se budimo prirodnim putem, a ne silom, uz pomoć alarma, i da krećemo sa radom od 10h. Slično sam mislila i pre saznanja o pomenutoj studiji. Ne zato što sam extra pametna ili vidovita nego, brate slatki, vidim iz sopstvenog iskustva. Sinoć, kada sam legla, posle 17 – 18 sati aktivno provedenih na nogama (a tako je svaki radni dan već decenijama), praktično sam se u istom položaju probudila 5 – 6 sati kasnije. Ispavana i odmorna al’ za malo. Onda kreće stampedo od obaveza. Neke su stare, neke friške (šta ću, nekome se zalomi uživanje, nekom posao), a duša umorna kao da joj je par stotina leta upisano u krštenicu.  

Za dobro jutro

Kada smo već kod jutra, jedna od mojih uobičajenih aktivnosti je i jutarnja gimnastika. Ne znam da li je praktikujete i koliko, a svakako bih je preporučila. Znam, vreme i skoro neizbežna svakodnevna jurnjava znaju da budu gadan problem ali malo vežbe zaista ume da popravi situaciju. Poboljša se cirkulacija, koncentracija, raspoloženje, razgibamo se. Realno, ne postajemo mlađi s godinama i mislim da je većini teško održati gipkost zglobova, pokretljivost kičme, bistru glavu, pozitivne misle…bez (i) fizičke aktivnosti. Istu možemo prilagoditi afinitetima, vremenu, interesovanju, godinama, zdravstvenom stanju. Varijante su razne i neću ih sada sve pominjati (pišem isključivo na osnovu sopstvenog iskustva) već ću se zadržati na gimnastici, uslovno rečeno.

Photo by Pixabay on Pexels.com

Ako ne znate šta bi to odgovaralo baš vama, na raspolaganju, za početak, imate brojne video klipove na YTu. Drugo, oslušnite svoje telo i srce, šta vam to oni poručuju. Zatim, uvek možete, ukoliko baš nemate nikakvu ideju ili iskustvo (ili želite da proširite vidike), upisati neku rekreaciju na mesec dana ili par meseci, dok ne naučite dovoljno za samostalno vežbanje kod kuće. Upravo to sam, svojevremeno, probala sa jogom (u dva navrata) što mi je pomoglo da steknem uvid kako izgleda vežbati navedeno, šta se tu sve radi, šta mi prija, šta ne godi…,a lako se pamte vežbe (ukoliko je čovek zainteresovan).

Šta, kako, koliko…

Kod izbora je pomoglo i to što sam se godinama aktivno bavila sportom, kasnije raznim rekreacijama, zatim korektivnom gimnastikom (iz zdravstvenih razloga)  te sam naučeno kombinovala na načine koji su mi odgovarali (deo sam osmišljavala i sama vođena logikom i iskustvom). Na pr. svaki dan drugačija serija vežbi ili različita kombinovanja ranije stečenog znanja. I zaista se, posle nekog vremena osećaju i vide promene (tu ne mislim na brze i drastične izmene telesne figure već na pokretljivost, osećaj prijatnosti, smanjenje ili čak uklanjanje određenih zdravstvenih tegoba i sl).

Dužinu vežbanja određujem prema raspoloživom vremenu. Nekada će to biti sat vremena, a nekada 15 minuta jer za više, jednostavno, nema mogućnosti u datom momentu zbog obaveza “za vratom”. Meni gimnastika najviše odgovara u jutarnjim časovima tj nakon ustajanja (mada sam praktikovala i popodnevne/večernje varijante), ali ima i onih kojima je drugačije radno vreme ili bioritam te im za vežbanje više paše neka druga satnica. U svakom slučaju, koji god period da odaberete, učinićete dobro delo za svoj duh i telo.

Dok vežbate, dužinu trajanja možete kontrolisati pogledom na sat (na ruci, komodi, polici…) ali možete i na YTu naći odgovarajući muzički video klip u trajanju koje vam odgovara i u muzičkom žanru koji vam prija tokom vežbanja. Na taj način ćete em uživati vežbajući uz muziku, em će kraj numere označiti minutažu koju ste planirali da odvojite za svoje gimnasticiranje. Meni najviše odgovaraju instrumentali, obično one note koje su namenjene za relakasciju, meditaciju, oslobađanje od stresa (jedan od takvih video klipova nalazi se iznad).

Dodatna pomoć pri izboru

Ako se odlučite za samostalno vežbanje, jedna od mogućnosti prikupljanja informacija o tome šta biste mogli praktikovati, kako, zatim odabir vežbi i sl, je i kupovina određene literature odn. pozajmica iz biblioteke, od prijatelja, pretraga interneta u potrazi za odgovarajućim knjigama u pdf formatu i td. U svakom slučaju, za šta god da se odlučite slušajte svoje telo, pitajte iskusnije od sebe, ako treba posavetujte se i sa odgovarajućim lekarem i prilagodite sebi vežbanje najbolje moguće. Umerenost, upornost, redovnost, doslednost…daće sasvim zadovoljavajuće rezultate.

Bgd, 22 – 24.02.2019.

Tekst: Tatjana MB

Video klipovi: You Tube

Odabrana

Kada sam počela da pišem nisam bila sigurna ni kako sročiti mnoštvo dešavanja i inspiracija u jedan tekst niti kako taj mix nazvati. Juče, tokom dana, ideja je bila formirana i fokusirana na par stvari. Jednostavno se, od sinoć do danas, desilo toliko toga. Malo, a mnogo.

Ako je neko uspeo da otprati tekst na blogu, postavljen u nedelju, 17. februara, pod uslovom da mu je bilo dovoljno zanimljivo da čita i prethodne objave, mogao je da primeti da je nedeljni tekst izašao sa par dana zakašnjenja (umesto u četvrtak odn. petak). Nisam uspela da se držim plana (planovi izgleda postoje, između ostalog, i zato da bi se menjali) ali sam ispunila zadatak o dvema objavama tokom nedelje. Dovoljno prihvatljivim u smislu kvalitete i zanimljivosti (što mislim da je bitno).

Photo by Vilmos Vagyoczki on Pexels.com

Inače, postala sam…ne znam ni sama kako bih nazvala samu sebe, pa ću napisati – neko bitan… jednom uličnom cicosu. Ovo je drugi put da me je neka životinja odabrala za ovakav zadatak (bio je još jedan sličan momenat, ali daleko kraći, uzputni, i o njemu ću nekom drugom prilikom) ali ni nalik prethodnim iskustvima. I bila sam izbačena iz ravnoteže. Tačnije, još uvek sam. Pogled pun poverenja, jasan osećaj da se neko oslanja na vas, veruje vam i bezgranično je zahvalan za sve što činite za nju, njega…ne sreće se baš često u ljudskim očima. Ne znam kako će se cela priča završiti jer je previše okolnosti koje mi se ne dopadaju, ali znam da će od mene dobiti maksimum. Nadam se dovoljno adekvatan za poklonjeno poverenje.

Prošlim tekstom počela sam još jednu novu rubriku – PRIKAZ KNJIGE. Kad već volim i čitam knjige zašto to ne pretvoriti u neko kratko, lično viđenje koje će, možda, nekome značiti. U svakom slučaju, uvek imajte u vidu da ono što se meni dopada ne znači da će se svideti i vama (i obratno), ali se nadam da će vam dati bar neku dragocenu smernicu po pitanju knjige o kojoj budem pisala u datom momentu.

Nameravam da uvedem još novina na blogu (u smislu tema) s obzirom da su mi interesovanja prilično široka. Neću otkrivati detalje ali verujem da će biti dovoljno onih koji će se pronaći u objavama i, nadam se, uživati u napisanome.

Bgd, 19.02.2019.

Tekst: Tatjana MB

Nevidljivi

Autor ove knjige je Pol Oster, američki pisac.
Prevod sa engleskog uradila je Ivana Ðurić – Paunović. Izdavač je Geopoetika izdavaštvo (za izdavača: Vladislav Bajac), a štampanje je obavila Čigoja štampa.

Naslovna strana knjige.

Knjiga ima 231 str; njene dimenzije su 135 x 200 mm, mekog je poveza sa koricama u boji (naslovna strana: Koan).

Vrlo solidna kvaliteta hartije i štampe uz posebnu napomenu da kupovinom knjiga sa oznakom FSC Hellefoss AS, kao što je ovde slučaj, podržavamo razvoj odgovornog rukovođenja šumama širom sveta💕.

Radnja knjige prati źivot Adama Vokera studenta u ranim dvadesetim godinama sa skromnim iskustvom u pisanju za časopise, dobrim poznavanjem poezije i nadom da će jednoga dana biti pesnik i źiveti od svojih stihova.

Radnja romana nas vraća u kasne šezdesete godine i razne neobične situacije. Toliko neobične da u jednom momentu i iz jednog ugla deluju stvarne, da bi u nekom drugom trenutku i u drugoj interpretaciji bile dovedene pod znak pitanja.

Tokom ĉitanja knjige prepliću se razne stvari od knjiźevnosti i umetnosti, stranih jezika i kultura, preko prijateljstva i ljubavi, dosade i uzbuđenja, pa sve do incesta, ubistva, putovanja…

U knjizi se mogu naći brojni zanimljivi citati, a tokom ĉitanja nisam primetila ni jednu slovnu grešku ili neki drugi upečatljiv propust pri štampanju💕.

Knjigu „Nevidljivi“ upravo ĉitam po drugi put – volim da podvlaĉim delove koji su mi zanjmljivi i za koje msm da se mogu primeniti u razgovoru, pri pisanju i sl💕.

Na poleđini knjige (korice) može se naći kratak osvrt na sadržaj koji bi verovatno trebao da nas privuče i inspiriše na kupovinu i ĉitanje. Moram priznati da taj magnet na mene baš i nije delovao.

Konačan utisak je da je knjiga ĉitljiva. Napisana je dovoljno privlaĉnim stilom koji navodi ĉitaoca na dalje ĉitanje, a roman, na kraju, (bar na mene) ostavlja utisak rebusa sa više pruženih pipaka.

„Nevidljivi“ ima svoje dragocene momente, lepe preporuke i pohvale i verujem da će na mnoge ĉitaoce ostaviti sasvim dobar utisak.

Bgd, 17.02.2019.

Tekst i foto: Tatjana MB

Od jutra do večeri

Kada se alarm oglasi, a ni zora još nije svanula, ah majko mila…. Zavidim  kokama jer se čak ni one ne bude u to doba. A nisam (ili bar msm da nisam) nekontrolisano zavidna osoba. Omakne mi se ponekad, živ sam čovek, ali se trudim da ne negujem tu osobinu.

Photo by Daisy on Pexels.com

U tom jutarnjem magnovenju i bauljanju kroz noć, setih se jedne fb drugarice i njenog (meni) zanimljivog teksta gde je, između ostalog, napisala da čeka vikend da može da se naspava. Vala, baš je tako. A…. i ko će nam udovoljiti. Svako vreme nosi svoje breme. Kada budemo imali dovoljno vremena za spavanjac, verovatno će nam nedostajati godina, poslova koje smo nekad mogli da obavljamo, ljudi koje smo voleli. Nedostajaće nam dobar deo života.

Nova rubrika koju sam najavila prošle nedelje (o besplatnim događanjima) nosiće naziv BESPLATNE ZANIMACIJE. Ako se dosetim nekog boljeg naziva (ili neko od vas misli da ima zanimljiviji predlog), promenićemo naslov rubrike. To bar nije teško učiniti.

Za danas bih izdvojila trodnevno dešavanje u Etnografskom muzeju, ustanovi u koju je i moj otac nekada rado svraćao. U periodu od 11 – 13. februara 2019. godine, u prostorijama pomenutog Muzeja održavaće se DANI KINESKOG FILMA, a u organizaciji Instituta Konfučije. Projekcije u Art bioskopu Museum, sva tri dana (11, 12 i 13. februara) počinjaće u 18h, a ulaz je BESPLATAN.

Prvi film nosi naziv „Zapisi o pljačkašima grobova“ (11.02). Drugi je „Potera za ćudovištem“ (12.02), a naslov trećeg film je „Dvanaest građana“(13.02). Filmovi su titlovani na srpski jezik, a više detalja o njima možete pročitati ovde .

Bgd, 11.02.2019

Tekst : Tatjana MB