Kao i svako jutro, otišla sam u obližnju prodavnicu u kupovinu. Čekajući u redu da platim račun neko me je dotakao za ruku. Okrenula sam se, a čovek iza mene je prozborio: “Molim Vas, tražite stolicu. Nije mi dobro, srušiću se…” Dok sam pitala kasirke za stolicu, čovek je počeo da pada kao klada. Pokušala sam da ga uhvatim za ruku, košulju, nekako zadržim, ali njegovo telo je postalo teško i tromo…
Čovek je pao udarivši glavom o policu. Ležao je na pločicama i kolutao očima. Pritrčale su prodavačice, dva momka, ja. Mislila sam da će umreti. Posle par minuta došao je k sebi, počeo da govori kako mu je bolje pokušavajući da ustane.
Jedna prodavacica je donela vodu i počela da ga umiva, druga gazu jer je ispod njegove glave bila manja lokva krvi. Nekako smo ga postavili da sedne na plasticnu gajbu i da se nasloni na frižider dok ne stigne hitna pomoc. Momcima koji su ga podigli ruke su bile krvave. Čovek je, uz sve što ga je snašlo, bio bubrežni bolesnik, skoro operisan, sa kateterom koji je drzao u pijačnoj torbi. Imao je dekubitus na potiljku i slepu baku kod kuce kojoj ništa nismo mogli javiti.
Od svih očevidaca događaja na kraju smo ostale samo prodavačice i ja da čekamo hitnu pomoć.
Medicinsko osoblje je prilično brzo došlo i pored velike gužve u gradu. Pomogli su povredjenom i odveli ga na VMA. Novi čekači u redu, tačnije, neki od njih, davali su komentare kao da su stigli iz druge dimenzije.
Zbog divnih ljudi koji su tada priskočili u pomoć, nadala sam se da nećemo postati “demokratsko” društvo koje ljude kojima pozli na ulici zaobilazi u širokom krugu ili ih preskače žureći negde.
Dogadjaj se odigrao 2007-2008 godine u centru Beograda. Da li smo u medjuvremenu postali to “demokratsko” drustvo sa sve primetnijim problemom empatije … znaćete odgovor i bez moje pomoći.
A svi idemo na isto mesto. Što više žurimo, pre ćemo stići.
Tekst: Tatjana Milić Babić (2007/2008, 2011)
tatjanamb
Tatjana MB blog 
Niko nije tako lepo objasnio, solidarnost, empatiju, ljubav prema bližnjem kao Džon Don.
„Čovek nije ostrvo, sam za sebe; svaki je covek parče kontinenta, deo celine;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom, pa stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; zvoni za tobom.“
A mi postadosmo ostrva, što bi ti rekla, “demokratska” koja sve više povezuje interes, a sve manje ljubav i empatija.
Ja sam usporila, odavno. Išao brzo ili polako stižeš sigurno.
Bravo Tatjana!
Hvala na podrsci @ Polihimnija. Fantastican citat. Nisam bolji do sad procitala na temu o kojoj pricamo.
Ja sam od skoro pocela da usporavam jer sve vise shvatam da je ta uzurbanost kojoj podlegnemo svesno ili nesvesno, namerno ili slucajno – losa i pogresna, kao i otudjenost koja, koliko god da se trudimo, postane nametnuta bar nekim delom i pretvara nas u bezosecajne robote.
Na zalost, sve cesce se moze primetiti otudjenost u svemu!
Nažalost je upravo kao što kažeš.
Pozdrav za @ TamoIOvde.
Svaka ti cast sto nisi od onih koja okrece glavu na drugu stranu !!
Hvala @ Marko. Tezak je i strasan osecaj kad vidis da neko mozda nestaje pred tobom, a ti si samo posmatrac. Prisetim se cinjenice da ne znam sta i meni moze da se desi jednoga dana pa ce mi necija pomoc dobro doci. Ne znaci da cu je dobiti i daj Boze da mi sto redje treba, ali ako okrenem glavu i kad mogu pomoci – ni ne treba da je dobijem kad mi zatreba. Ni ja ni bilo ko drugi ko nema osecaj za humanost prema ostatku zivog sveta.
@ Viki – Hvala na poseti.
Ipak vas je mnogo priteklo u pomoć. Ne verujem da ćemo u tom smislu postati “demokratsko” društvo.
Od tada je dosta vode proteklo… Nadam se najboljem, ali sam spremna i da je stanje losije :OK:.
Kad kazem “demokratsko” ne aludiram ni na kakve partije, stranke, mesanje u politiku jer je to nesto gde se ne pronalazim. Znacenje te reci treba da asocira na stavove o zelenojoj travi u tudjem dvoristu, al’ za malo :D.
treba pomoci, treba biti covek. ne znam kako cemo se zvati, ili sta cemo biti, ali kad je srce cisto, svi putevi su nam otvreni.
divan gest, T 🙂
U datom momentu ucinjeno je pomoglo, a to je i bila svrha dela :D. Hvala ti na poseti :D.
Bila si kod mene na postu, pa si videla sa kojim problemom se ja mučim. Nisam baš naišla na razumevanje okoline. Moju decu razumem, zato što su još mlade, dok stariji kažu, da bi mi bilo bolje da okrenem glavu i gledam svoja posla. Sve ti je jasno, kakvi smo postali. No, vidim, i ti si neko ne može da okrene glavu, već svesrdno pomaže. Tako i treba, svaka ti čast. I ja imam takvu potrebu i mislim da ima još naroda koji je normalan.
Živeli mi, normalni! 🙂
Bas me je, sto bi rekli ovde, “dotakao” ovaj tvoj komentar jer ga nisam ocekivala. Odavno vec ne ocekujem slicna razmisljanja i postupke jer se dosta toga izmenilo, pocev od promene nas samih, pa na dalje.
Hvala na podrsci i komentaru, a zaista ti zelim sve najbolje. I neka nas zivot suvise ne promeni vec da se pelcujemo u vise primeraka nego sto nas, mozda, ima :OK:.
Pozdrav za @ Obicne price :D.
Занимљиво, а реченица на самом крају је потпуно истинита.Уместо ширења отуђења и небриге, ја се ипак надам да ће у потпуности нестати оно “ћути и гледај своја посла”.
Pozdrav @ Dzoni i hvala na poseti. Ta poslednja recenica je, rekla bih, deo zivotne filozofije jednog rodjaka koji je napunio 90 godina, ali mislim da je i mentalno i fizicki zdraviji od mnogo mladjih od sebe :D. Od starijih i iskusnijih moze se dosta nauciti, samo jos i da se primeni.. :D.