Otvorena vrata / Open door

Ana je već nedeljama želela da napiše to oproštajno pismo natopljeno otrovom. Verovala mu je jednom, drugi put, treći, četvrti… Mnogo puta. Mnogo da bi prošlo potpuno nekažnjeno. A upoznali su se slučajno i bez ikakve namere. Bar ne njene.

U nekom trenutku Ana je počela intenzivno da se druži sa svojom novom drugaricom Marijom koju su zvali Računarka jer je kompjuter bio njeno drugo ja. Bukvalno. Tokom uobičajene drugarske posete, kafice i trač partije sa dragom R, pojavio se i on. Aleksej, momak srednjih godina koji je jedno vreme radio u inostranstvu. Inženjer, ali se više nije sećala čega tačno.

Bio je pristojan, solidnog izgleda, uredan (to joj je bilo važno jer je upoznavala i one koji su izgledali kao da ih je poplava izbacila), načitan, duhovit, šarmantan… Ma jednom rečju….strašnoooooo….. U Alekseju je videla sve one osobine za koje je mislila da su kod muškaraca umrle zajedno sa dinosaurusima.

Dopao joj se i tu je „ležala“ opasnost. Koliko god da je želela, bojala se novih promašaja, glupih izgovora koje više nije mogla ni da sluša, a kamoli da „proguta“, nerviranja, nesanice, osećaja krivice zbog sopstvene gluposti. Teško joj je bilo da poveruje da je dugo očekivana „zvezda“ rođena. U godinama koje su odmakle od tinejdžerskih nije bilo lako poverovati da ste naišli na „pravu“ osobu, nevažno o kom se polu radi. Podjednako su neobična vremena i za žene i za muškarce.

Aleksej je pozvao na piće i, što bi rekli, čašicu razgovora. Nije bila sigurna treba li prihvatiti ili ne, a sa druge strane već je bila umorna od neodgovarajućih tipova. Onih sa kojima i pored svih dobrih stvari koje dobijate, gubite sebe, onu suštinsku sebe znajući da to nije to…

Opuštena atmosfera u zaklonjenom delu prijatnog kafića (zašto tako daleko od ulaza, upitala se…), prijatna muzika, sjajan, opušten razgovor, toliko sličnih tema. Nije mogla da veruje da je naišla na čoveka koji je razume i prihvata. To je nemoguće, pomislila je. To je, jednostavno, nemoguće…

Razgovor je trajao na obostrano zadovoljstvo i neprimetno klizio preko stolova i stolica, popločanog poda, između nota muzike koju nije uspevala da prati i žamora gostiju.

Posle tog sastanka više kao da nije bila ista. Razmenjivali su poruke, mejlove, zvonili su telefoni… A onda mu je priznala da u drugom gradu ima vanbračno dete, Svetlanu i njenog oca sa kojim još uvek održava prijateljske odnose. Zbog deteta. Objasnila mu je situaciju koja je, praktično, bila formalna, ali iz određenih razloga morala da se ispoštuje i da ona, Ana, glavom i bradom, želi da menja svoj život kao kad peščani sat prevrneš na suprotnu stranu.

Očekivano razumevanje je izostalo. Istopilo se kao kugla sladoleda ispala iz tako slasnog korneta na užareni asfalt. Aleksej je rekao da je šokiran. Da je taman pomislio da je u pitanju ona prava. Ona sa kojom može da krene u nešto novo, dugo očekivano, željeno…

Ana se nije kajala zbog otvorenosti. Naprotiv. Ali se kajala što situacija u njenom životu nije drugačija, što je samohrana majka, a ne neki devojčurak bez obaveza, što je ozbiljnost života načela kao crv – krv crvenu trešnju.

Nastupila je pauza. Mučna. Duga ili kratka, nije se više sećala.

Okolnosti su opet namestile kontakt dve (da li ?) promašene duše. Kao i prvi put otišli su na piće, ali u neki drugi lokal. Najiskrenije mu je otvorila srce i rekla šta misli, oseća, šta joj se to dešavalo. Mislila je da je shvaćena, prihvaćena i da može da krene dalje kao sav normalan svet, a ne kao obeležena „polovnjača“.

Prevarila se. Iako je Aleksej bio zainteresovan i pričao lepe priče, bile su to, ipak, samo priče iza kojih joj je intuicija govorila da se nešto krije. Tajna koju nije hteo da podeli, jer je (možda) lakše bilo okriviti nekog drugog, a sebi staviti oreol sveca.

Želeo je da je vidi, ugovarao sastanke, dolazio na iste, a onda nestajao u vidu lastinog repa na duži ili kraći period. Te tetka mu se razbolela, te ukrali su mu motor, te putuje na godišnji odmor, te vratio se bivšoj devojci, nesrećan što, eto, Ana nije slobodna na način koji je očekivao, te završio je u bolnici zbog problema sa stomakom, te…. Mnogo je bilo razloga koji se nisu uklapali. Jer, ili jesi ili nisi….

Možda bi to lažno femkanje još trajalo, ne ličeći ni na šta, da Ana nije odlučila da prekine nezapočetu priču, koja je već zvučala kao trećerazredna drama, jer, naravno, tragičan kraj je nije interesovao. Ne više. To vreme je prošlo. Odlučila se da nešto napiše.

Dragi Aleksej, oboje od starta znamo da nešto u tvom ponašanju nije u redu. Budi ti meni živ, zdrav i na vagi težak, ali… fuck you dear. Svejedno mi je sa kojom.

Otišla je do poštanskog sandučeta, ubacila sveže zalepljeni koverat i pustila ga da krene na svoje putovanje. Sanduče bejaše prazno pa je pismo napravilo jedan tup zvuk. Čak ni u toj ptt kanti nije bilo čvrste podloge za uhvatiti se. Nasmejala se, shvativši koliko neke stvari s vremenom postaju lake i prirodne i laganim korakom krenula kroz grad.

U tom trenutku zazvonio je telefon. „Molim“, reče Ana. „E ćao. Ja sam. Marija“. Znate, to je ona Računarka s početka priče. „E, što sam upoznala dva tipa, ma fenomenalni su. Jedan kao stvoren za tebe, da znaš što je faca….“ Ana je više nije slušala, samo se slatko smejala i razmišljala o izreci koju joj je neko davno rekao: „Kad god se jedna vrata zatvore, neka druga će se otvoriti…“

Krenula je prvo štiklom, zatim kolenom, grudima i, last but not least, glavom niz gradski asfalt pevušeći: Ja sam sretna što živim, životu se divim, jer veliko čudo je….

Tekst / Written by: Tatjana Milić Babić, 2009.
Objavljeno 2009. na sajtu kojeg više nema (tanmilbab.spaces.live.com) / Published in 2009 on web site which does not exist (tanmilbab.spaces.live.com).

Napomena: Molim Vas da i dalje proveravate virtuelne kante za otpatke na svom blogu jer mi WP i dalje pravi probleme bacajući komentare u djubre, iz meni nepoznatih razloga. Volim da komentarišem vaše blogove, a ako to dugo ne činim – slobodno se zabrinite i kontrolišite kantu .

 
Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod PROZA / PROSE i označen sa , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

10 reagovanja na Otvorena vrata / Open door

  1. Dragana kaže:

    Lepa prica!

  2. tanjatg kaže:

    Jao, Tanja!!! Ma slobodna je – od očekivanja! Očekivanja su lanci, ona su lanci!

  3. Plava Baklava kaže:

    „Jer, ili jesi ili nisi“. 🙂

  4. tangolina kaže:

    Svaka joj čast kako je presekla… 🙂 I sretno joj bilo traženje dalje 🙂

    • tatjanamb kaže:

      Da je lako, verovatno nije nikad, ali s godinama mislim da se lakše prave ti preseci. Valjda postajemo svesniji mnogo čega :OK:.

  5. sarah kaže:

    Ma, fenomenalna prica 🙂 Dizem kapu!! 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s