NA PRAGU NOVOG / ON THE THRESHOLD OF A NEW

Forties, and some thoughts about them.

______________________________

Jesam li to ovih dana počela malo više da „kritikujem“ tj. i suviše glasno govorim o onome što vidim oko sebe ? Hm… Suviše po čijim merilima ? Progovarali to iz mene jedna N.DŽ.B (čitaj – tzv. nadžak baba) ili samo žena koja, možda još uvek ne zna šta sve hoće, ali zna šta neće.. ? Hm… Dilema, dilema… 

Kažu neki, računam pametniji od mene, da su četrdesete vrlo moćne godine. Verujem im. Ne zato što mi godi (mislim, nisam ja u tim vodama, ali biću jednog dana; za sad sam se zaustavila na 25-om podeljku) već mi nešto govori da je tako. Intuicija, šta li (kad već iskustvo i godine nisu)…

Da, da… Pogled preko ramena govori da je bar pola puta ostalo iza. Da li se nešto bitno promenilo ? Pa … nije da nije. Detinjstvo, mladost, devojačke ljubavi…  Školske klupe, igranje lastiša, klikera, tapki…. Prvi poljubci i nešto više od toga. Snovi koje zameniše neke realnosti. Nekima ostade čitavo bogatstvo, materijalno i nematerijalno, a ima i onih za koje tvrde, verovali ili ne, da ostaviše jajnike u hladnim kancelarijama. Neobično zvuči, znam, ali to valjda možemo podvesti pod: Izedoše mi zdravlje na radnome mestu. Mislim, ne meni, ali da se zna da i toga ima. 

Hteli, ne hteli, deo je ostao tamo negde. Zauvek. Dobro ili loše, možda to i nije više toliko važno. Vratiti se ne možemo, živeti u prošlom vremenu – nema razloga, a i čemu, ali napred možemo. Nove stranice čekaju da ih ispišemo, nove/stare muze plešu svoje zavodljive plesove kraj bistrog izvora u sred neke zelene, začarane šume kroz čije se grane sunčevi zraci stidljivo pomaljaju. Ali dolaze i to samo za nas. 

Nema više emotivne mlitavosti. Nije dozvoljena, osim … ponekad. Kad se omakne. Drage moje, očvrsnule smo. Možda ne baš fizički, mislim, sila gravitacije neumoljivo atakuje na naše glavne atribute, ali mentalna čvrstina je na našoj strani (za sad). Saveznica koju smo toliko dugo čekale. 

Više nema potrebe baš sve da čujemo i sve da trpimo. Zna se za šta su uši odavno trebale da služe, ali nikad nije kasno. Na jedno uvo će ući informacija i nastaviti, ne skrećuću s putanje, što brže, ka drugom uvetu tj. izlazu. I u tom proticanju sadašnjosti od uva do uva, pojavljivaće se i ona, možda ne previše značajna za svet, ali za nas od ogromne važnosti izrečena reč NE za sve ono što smatramo da je to NE i zaslužilo. Bez femkanja, griže savesti, premisljanja, razmisljanja, a u skladu sa naporno stečenim životnim kapitalom – našim iskustvom. Veliko NE, za jedno veliko DA za nas same. 

Sjajan osećaj, zar ne ? Krajnje vreme i pravi momenat da se ego, po malo zanemarivan, pošteno nahrani, napoji, pridigne i prisloni na rame dok – šta ? Lepo i s punim pravom ne podrigne valjano za sve godine snebivanja. A i zdravo je za želudac. 

I nastavljamo sa ugađanjima. Ugodna pitanja – napred, neugodna – stop. Ugodna iskustva – izvolite, neugodna – zna se.  Potrebno i željeno – vrata su otvorena, nepotrebno i neželjeno – sikter ka manje iskusnima, a onda će i one, jednog lepog dana, u amanet proslediti šta treba mlađim generacijama. 

Kad bolje razmislim, dilema možda i nije bitna. N.DŽ.B ili žena koja zna šta hoće ? Pevac ili krelac, meni je svejedno.

P.S. Ako se neko slučajno zapita, odmah da odgovorim: Niko me nije iznervirao i nije mi pre neki dan bio rodjendan :D. Muze su stigle, dahću za vratom, a kad su one tu, sve drugo je sporedno i muzama se podiže rampa za prolaz :D.

Tekst / Written by: Tatjana Milić Babić
Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod KOLUMNA / COLUMN, PROZA / PROSE i označen sa , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

2 reagovanja na NA PRAGU NOVOG / ON THE THRESHOLD OF A NEW

  1. tanjatg kaže:

    Razumela sam. I znaj jedno: dobro je što si se od nekih stvari umorila. Umori se od još neke.I nije bitno da li je neko imao loš dan, žutu minutu i slično. Bitno je da se odvažio da kaže. Jer ovo što si rekla, a ja kao čitalac trenutno imam veću distancu od tebe, jeste prvenstveno snaga, pa onda nadahnuće, pa iskrenost, pa tek onda slabost o kojoj pišeš. Sve što nas olakša učini nas jačima. Zato pišemo. Zato pričamo. To je to, bar ja tako mislim.

    • tatjanamb kaže:

      Lepo si ovo prokomentarisala, zaista :OK:. Dodala bih jos samo zrno mudrosti steceno godinama i pozvala bih se na komentar koji ostavih pre neki dan na jednom blogu, a to je da onim sto postavljamo na blogove otkrivamo deo sebe. Ti si toga svesna, ja takodje (kao sto se moze videti iz prilozenog :D), verovatno i mnogi drugi ali nisu radi to i priznati (ruku na srce, pa ni ja necu bas sve staviti na dobos, niti mislim da treba, ali ima dovoljno i za dobosarenje :D). I to treba shvatiti kao plus, prednost, dobitak jer od toga svasta dobro moze da proizidje. Imace svoju cenu, naravno, ali sve je ima. A nesto sto vredi zasto ne platiti. Tu bar znamo sta placamo i cinimo to svesno, uz osmeh :D.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s