Visoke potpetice / High heels

Ljudi moji je li to moguće…* Vi u najboljim godinama, sećate li se čija je ovo uzrečica bila ? Pružiću malu pomoć: javna ličnost je u pitanju.

Nešto slično sam se i sama zapitala negde u smiraj dana kada sam stigla kući s posla, nakon malog druženja sa prijateljem. Da, to se tako danas zove (stvarno je prijatelj, pionirske mi marame i titovke sa petokrakom). Nožice kao da nisu bile moje dok sam stigla do kuće, a mislim da sam se utegla, nategla i napregla više nego da sam bildovala u teretani. Nije u pitanju to što ste možda pomislili.

Elem, šta me to danas snađe ? Pa što i dobar deo nas, žena. Želja da se izgleda lepo, privlačno, seksi, da se proveri hoće li nas još neko (osim onih kod kuće, a o tome se može polemisati) sa zanimanjem pogledati, možda i zviznuti, zatrubiti… (hvatanje za donji deo leđa možemo i preskočiti, što se mene tiče).

Imam visinu, nisam baš ni sitna i od mene jedno tri Mado..e mogu da se naprave. Tako cenim. Možda i preterah al’ eto, može mi se. A volem obuću sa štiklom. Nekad sam je nosila mnogo češće, a onda je preovladala potreba za udobnošću. Sada sam, umesto lagerovanja obuće rešila da je nosim i nabasala na neke zanimljive sandalice sa štiklom. I, odlučila juče da ih ponovo uvrstim u garderobu kao modni detalj.

Jučerašnji izbor je bio – ah, poseban. Sandalice sa tzv. ortopedskom petom jedno 10 – ak cm visokom, zatvorena peta, otvoreni prsti, a boja jed zelena sa raznobojnim cvetićima. Divne za nekog ko voli otkačenije detalje, a i odlično se uklopiše uz zelenu tuniku sa kašmir šarom i lanenom bež suknjicom. Jedna verovatno upadljiva kombinacija ali ne mogu da tvrdim jer se nisam gledala tuđim očima. Ali, potera me maler i dok sam stigla do posla odlepi se bar ¾ leve sandale, a i desna je počela da pokazuje simptome „bolesti“. Zašto ? Pa zato što obuća treba da se nosi, a ne da se par godina čuva u ormanu jer se lepak – šta – prosuši i od nožica sa sandalama postanete bosonoga, a niste kontesa **. Srećom pa imam keca u rukavu i za takve slučajeve, te su japanke koje imam na poslu za „ne daj Bože“ odlično poslužile tokom jučerašnjeg dana, a i za odlazak kod obućara.

Pošto se juče ne ovajdih u nošenju štikli, danas nadjoh druge, manje otkačene ali slične visine i skockah se kako sam mislila da je prikladno. Za razne situacije. Na poslu je, naravno, palo izuvanje i prelazak u japanke jer je na štikli od dosta santimetara teško izdržati radni dan, a onda sam ih obula na kraju radnog vremena za odlazak na kafu i bistrenje aktuelnih javnih i privatnih tema. I žrtva je bila povelika: vrlo precizan hod da se noga negde ne bi izvrnula, pri nizbrdici i uzbrdici ulagan je izvestan napor da se ne vidi grč na licu od pokušaja nesrondavanja sa visoke štikle, a o tabanima koji svašta moraju da pretrpe neću ni da pričam. Kao kruna svega dolazi konstantan rad određenih mišića ne bi li cela figura izgledala dovoljno skladno: uvuci stomak, ispravi leđa, izbaci grudi i pozadinu, pogled ispred sebe (kad ne gledaš u beton ne bi li izbegla rupe, izbočine i ostalo), što laganiji hod bez velikog trupkanja (tzv. graciozan hod gazele, a ne gaz kao u kobile), ne obaziranje na zapanjene poglede onih koje gledam iz ptičje perspektive i tako dalje. Da, zaboravih reći da je jutros u trandži pao i jedan bliski susret čela sa gornjim delom izlaznih vrata, ali je bio očekivan, pa time i bezbolan. Bila sam spremna na bliske susrete ove vrste i nisam se dala iznenaditi. Lepo vam rekoh, bar tri Mado..e …

Dok sam stigla do kuće umorila sam se od današnje uživancije na štiklama k’o sa nekog treninga da sam se vratila. Al’ ne žalim. Uradila sam šta sam namerila da me želja mine, znam da nije izgledalo loše ni iz ostalih perspektiva, ali sutra uzimam time out i vraćam se malo u nizijske krajeve. Mislim, logično je da me ponekad uhvati nostalgija za visinama i brdovitim predelima jer, ipak sam poreklom iz takvih krajeva, je l’ te…

Ne znam ko izmisli štikle (nisam još prostudirala taj podatak) ali se nekad čovek prosto zapita (bez obzira što noga, bar meni, mnogo bolje izgleda u štikli nego u ravnoj obući) koliko je izumitelj zaista voleo žene i koliko mi same sebe volimo jer …. lepo je biti žena na štiklama, ali nije uvek lako… Mada, za neke stvari se i vredi žrtvovati :D.

_______________________________

* “Ljudi moji je li to moguće… “ – http://www.youtube.com/watch?v=HTCVVURe8ko

** bosonoga kontesa – http://www.youtube.com/watch?v=1-8_mCE148U

_______________________________________

 

Tekst / Written by: Tatjana Milic Babic