Osmeh i lepa reč / Smile and kindness

Jutro. Manje više kao i svako prethodno i mnoga naredna. Ne računajući vrućinu koju je sve teže podneti. Rano ustajanje, kućni poslovi, briga o životinjama (tzv. ljubimcima, mada taj termin mnogo i ne volim jer mislim da nije adekvatan ulozi „ljubimaca“ u životu onih koji ih imaju iz ljubavi i kako dolikuje živom biću). Onda i „gazdarica“ dolazi na red.

U dolaznoj varijanti obično je tramvaj u funkciji zadatka. Da su česti, baš i nisu, ali je razlog verovatno taj što je vreme godišnjih odmora. Stojim na stanici sa „vodoinstalaterskom“ torbom (kako je moja majka zove zbog težine) oslonjenom na klupicu ispod nadstrešnice. Žena u crnini sedi na drugom kraju klupe, tupo gleda negde u daljinu ili prebire po tašni. Desna noga joj je zavijena od kolena na niže, u ruci štap.

Svaki čas izlazim ispod nadstrešnice i provirim u pravcu dolaska tramvaja ne bih li uočila da se neki kreće ka meni. Pre nego što to učinim, bacim bojažljiv pogled na krošnju drveta iznad sebe i ptičje pozadine poređane po granama, da bih manevarskim kretanjem ušla u prazan prostor u kojem je najmanja mogućnost da me neki od golubova okiti „brošem“ na garderobi ili „šnalicom“ u kosi. Toliko „doterivanje“  mi baš i nije neophodno za odlazak na posao.

U medjuvremenu pozovem broj telefona označen na stanici i dobijam informaciju kada mogu očekivati prvi tramvaj. A svi mi odgovaraju za odredište na kojem silazim.

Starija žena u crnini s druge strane klupe pita da li nešto ide. Objašnjavam da ne ide i da prvi tramvaj možemo očekivati za oko 5 minuta. Pitam, koji broj je interesuje. Nažalost, njen broj će biti „izvučen iz bubnja“ za oko 10 minuta.

Tako počinje priča. Ne sedi joj se u kući iako je ćerka opominje da ne ide van po ovoj vrućini. Ali ona prosto ne može da ostane u stanu. Šta tamo da radi… Ne može stalno ni na groblje da ide. Ćerka je pita da li će nešto danas kuvati za ručak, a njoj se baš i ne radi i prosto beži iz kuće jer ne može da boravi u njoj… Muž joj je 11 godina bio nepokretan, skoro ga je sahranila i, jednostavno joj nedostaje…

„Razmem Vas, potpuno. Imala sam sličnu situaciju i zaista je bilo teško…“ Žena tu ne mogaše zadržati suze i poče da plače tražeći maramicu po tašni.

„Znate i meni se dešava čak i ako nema nekog velikog razloga da nisam raspoložena da boravim u kući i prija mi da izadjem na vazduh. Tako i Vi uradite. Otidjite na Kalemegdan, provozajte se nekim autobusom, tramvajem, sklonite se što češće od kuće. Čisto da malo olakšate sebi i zaboravite na muke. Vi imate svoju, ja svoju, a svako od nas je ima…“

Plače, a ja se trudim da izliv emocija prihvatim ljudski jer i jeste za ljude. Plače nekako tiho, ali sa olakšanjem što je bar nekome muku ispričala.

„Znate, četiri dana je bio u komi. Samo je klonuo sedeći u fotelji. Ni jedna medicinska služba nije htela da dođe. Kažu, nije to njihov posao. Sve vreme sam bila uz njega. Bar je umro u okruženju onih koji ga vole….“

„Upravo tako. Možda je to i bolje od boravka u bolničkoj sobi gde je pitanje da li bi osoblje više interesovalo zdravlje Vašeg muža ili prazan ležaj za novog pacijenta.“

„Nije to više bila ni ljubav“, reče ona. „Više navika i želja da pomognem koliko se moglo pomoći…“

„Ne sumnjam i dobro je da ste bili uz njega.“

Nailazi tramvaj, opraštam se od žene koja me gleda sa dubokom zahvalnošću iako ništa posebno nisam uradila. Saslušala sam je, pružila utehu, rekla lepu reč, podarila osmeh… I sve to nekako na brzinu, koliko se moglo.

Tramvaj je još stajao na stanici, a ja sam ženi u crnom „dobacila“ da bi njen trebao da bude sledeći, ali da još nekog pita kad naidje tramvaj. Provere radi. Ljubazno se zahvalila pogledavši me spokojnim pogledom osobe kojoj je pružena slamka u momentu davljenja. A samo sam je saslušala, pružila utehu, rekla lepu reč, podarila osmeh…

Skoro sam negde pročitala da svako od nas, kakvo god dobro delo da čini, ima svoje interese. Čak je i majka Tereza imala motive zbog kojih je činila dobra dela. Tako neki tvrde.

Prikriveni ili ne, pozitivni motivi su na mojoj pozitivnoj listi. Uz osmeh koji uvek možemo podariti. Ništa ne košta, a nekome ćemo pričiniti zadovoljstvo, naročito ako je zaboravio da se smeje. Ko zna, možda se i mi tada prisetimo „oružja“ koje ne upotrebljavamo dovoljno često i čista srca.

Tekst / Written by: Tatjana Milic Babic
Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod KOLUMNA / COLUMN i označen sa , , , . Zabeležite stalnu vezu.

18 reagovanja na Osmeh i lepa reč / Smile and kindness

  1. ironijexl kaže:

    Bravo Tanja! Ne samo što si pomogla baki saslušavši je, već si i mene bacila u posebno raspoloženje ovim zapisom. Obožavam priče ‘malih’ ljudi, ovakvi tekstovi vraćaju nadu u život, tako je malo empatije, a ona je mišljenje sebe u drugom. Svaka čast.

    • tatjanamb kaže:

      Hvala, a najveca radost u takvim pricama je bas to sto pruzis i vidis da si nekome pricinio zadovoljstvo. Samim tim i ti postajes srecan :D.

  2. oblogovan kaže:

    Lepo… Lepa priča, a i svaka kap ljudskosti u ovom blesavom svetu jako je važna… Pre neki dan vozio sam krajem Srbije koji baš i ne poznajem najbolje. I sad, pošto se naša dva najpoznatija putara otimaju o koridore, naravno da ove postojeće mučene “ementaler“ puteve niko ne obeležava, pa sam koristio oprobani srpski GPS – stani i pitaj… I pitam nekog čoveka koji je imao bicikl. Počeo je da mi objašnjava, ali onda je coknuo jezikom i rekao: “Ma, izgubićeš se, prati me…“ I tako je vozio ispred mene nekoliko kilometara da bi bio siguran da neću pogrešiti na nekom skretanju koje nije mogao da mi objasni… Napolju je bilo blizu 40 stepeni… Kada smo mahnuli jedan drugom, imao sam osećaj da mi je stari drug… Tako je i tebe bakica doživela, verovatno… 🙂

    • tatjanamb kaže:

      Sjajn dozivljaj Oblogovani :D. Ako mozes pretoci ga u pricu.

      Pre oko mesec dana navozala sam se po Beogradu sa Francuzima koji nisu uspeli da pronadju osobu koja prica Francuski ili Engleski, a pri tom zna sta im treba. Slicno sam uradila sto i cika na biciklu, upoznala krajeve grada koje nikad do tad videla nisam, ali mi nije zao… 😀

  3. Slažem se sa Oblogovanim, lijepa priča… Ljudskost kao da je postala nešto neljudsko.

  4. Dragana kaže:

    … a ja se trudim da izliv emocija prihvatim ljudski jer i jeste za ljude.
    Prelepo, Tanja!

    • tatjanamb kaže:

      Drago mi je da ti se dopalo. Valjda je najbolje kad smo ono sto zaista jesmo (pod uslovom da nismo neki manijaci, probisveti, krimosi… 😀 , vec pozitivci).

      • Dragana kaže:

        Danas narocito, kada svi nekud jure i ne obracaju paznju na ljude oko sebe.

      • tatjanamb kaže:

        U sustini je to ne obracanje na druge i sebe opterecenje jer mi takav nacin zivota ne odgovara. I verujem da svi koji smo slicni – slicno mislimo. A da je tesko opstati u svetu gde su „vrednosti“ okrenute naglavacke – tesko je.

      • Dragana kaže:

        Bas tesko al’ necemo se menjati!

      • tatjanamb kaže:

        Probala, al’ vuk dlaku menja, no ćud malo teže… 😀

  5. noviinternet kaže:

    Divno, i tužno u isti mah… Lepa priča.

    I znate šta – treba svako od nas svaki dan da napiše ponešto ovakvo, jer je zaista to ono što čini naš život i život uopšte.

    I moramo održavati te naše iskrice ljudskosti – one su deo one vatre koju je Prometej dao ljudima!

    • tatjanamb kaže:

      Slazem se. Mislim da bi svet postao bar malo bolje mesto kad bi svako ucinio po nesto dobro i to saopstio drugima. Cisto da vidimo da jos ima onog ljudskog u nama i da se pronalazimo medjusobno. Sto cesce. Ne zbog zelje da nas neko potapse po ramenu i da svima objavimo kako smo ucinili „veliko delo“, vec da pokazemo da se moze pomoci uz malo truda, a da je zahvalnost koju dobijemo i zadovoljstvo koje osetimo i te kako vredno. I drugima i nama.

  6. Plava Baklava kaže:

    Ljudi sve manje pričaju i sve manje jedni druge slušaju, posebno u velikim gradovima. Gledam sad u malom gradiću u Grčkoj domaće i njihova ćaskanja. Civilizacija nas lišava sebe samih nudeći nam u zamenu razne forme elektronskog života.

    • tatjanamb kaže:

      Da, svelo se na neku komunikaciju koja je sve samo ne bliska. Ne iznenadim se kad neko pozeli dusu da otvori jer sam navikla da prilazim ljudima sa osmehom u ocima, na usnama, sa lepom recju, kad god vidim da je to nesto sto treba pruziti. A ima nas koji jos uvek reagujemo na ljudskost.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s